Писање о Покемон играма је веома тешко. Зашто? Чињеница је да смо навикли да упоређујемо све игре једне са другима, али чим се почне разговор о Покемон франшизи, из неког разлога, контекст се одмах мења, а оно што је код других неоспоран недостатак, одједном постаје невероватно предност. Не шалим се или претерујем: један рецензент може да замери једном издању зато што је приказано као пример у случају Покемона. Јер... покемони.
Стандарди су испод постоља
До таквог живота дошли смо захваљујући студију Гаме Фреак, чија је невероватна похлепа и страх од новог претворила најуспешнију франшизу на свету у пример како се не праве игре и како се непоштовање сопствене публике увек може заменити љубав према традицији. Већ дуги низ година, видео игре са негованим логотипом само вас терају да се ухватите за главу: када су Покемон Кс и И пуштени у продају 2013. године, програмери су се поносно хвалили да игра садржи „потпуно приказане 2019Д моделе“. Изласком Покемон Сворд анд Схиелд XNUMX. године, главна игра серије је по први пут ушла у свет ХД графике, али је чак и ово изазвало скандал када је откривено да стотине вољених џепних чудовишта нису преживеле прелазак на раван високе дефиниције. Навијачи су били огорчени, али су ипак отишли у продавницу. Јер... покемони.
А сада је 2022. на календару, а програмер поново најављује револуционарне иновације. Штавише: пред нама је „иста утакмица“ на коју смо чекали толико година. Више није препотопни дечији РПГ у традицији Гаме Бои-а, већ издање заиста великих размера са отвореним светом и слободом кретања у три равни. Не, истина је!
Човеку који је далеко од теме, искрено је нејасно како се можете хвалити нечим што је било уобичајено још од дана ПС3, 2022. године, причајући о новини као о правом откровењу, када још увек постоји нема гласовне глуме, а графички издање изазива асоцијацију на неке хитове на Дреамцаст-у. Али навијачи се тужно смеју: можда не верујете, али то је заиста оно што су чекали годинама, па чак и деценијама. Игра која је прекинула традицију десетак претходних епизода. Игра која се усудила да уради нешто другачије него раније. И иако може изгледати потпуно патетично у односу на свако друго издање високог профила у овој години - па чак и са Нинтенда - и даље импресионира оне који су га управо искусили. Покемон Бриллиант Диамонд и Схининг Пеарл.
Након свега наведеног, желим да вам поставим једно питање: како да оценим? Покемон легенде: Арцеус? Као искорак за серију или као невероватан архаизам на позадини било које друге новине? Не знам још.
Прочитајте такође: Покемон Бриллиант Диамонд анд Схининг Пеарл Ревиев - Света једноставност
Никада нисам био обожаватељ Покемона, али могу потпуно да разумем зашто је формула која је почела деведесетих и данас тако успешна. Разумем зашто фанови нерадо купују не баш сјајна издања и пуштају их стотинама сати без престанка да пљују. Идеја о Покемону да ухвати све је једноставна, али процес остаје узбудљив као и увек. И без обзира на то колико клонова има, чак и искрено патетична издања Гаме Фреак-а остају изнад свих аналога. Само овде постоји Пикацху, Булбасаур или Саидак, или ваш други фаворит. Величина ове франшизе - подсећам вас, најуспешније на свету - је толика да њени фанови могу да буду потпуно равнодушни према 99% њеног садржаја, али да искрено воле једно једино чудовиште које им је пало у срце. Још сто милиона једноставно не желе да одрасту и да се одрекну успомена на убијање једни других на жичаном Гаме Бои-у. Ово нису нужно успомене из нашег деведесетих, али се чинило да је пола света полудело пре 25 година и наставља да пати. Из овог баналног разлога, Гаме Фреак се можда неће много трудити када објави следећи део. Моћ бренда је застрашујућа ствар.
То је... Покемон. Исти и потпуно другачији
„Али Покемон Легендс: Арцеус је искрено потпуно другачији“, кажу нам програмери, а фанови нерадо да их понове. Уморни и исцрпљени годинама разочарања, мртвим стиском су зграбили ново издање, јер су амбиције програмера овога пута заиста импресивне. По први пут у историји, десетине или чак стотине модификација су додате уобичајеној формули, што је променило цео уобичајени циклус игре. Уместо да лута ходницима са фиксном камером, играч има пуну контролу над њом, и то не само у одређеним сегментима, као што је био случај са Мачем и штитом, већ апсолутно свуда. Покемони се више не крију у трави, већ слободно лутају светом. И можете их ухватити бацајући покебаллс на њих - баш као у анимеу! Битке су опционе, свет је велики и (са великим натезањем) беспрекоран, и не морате више да се борите са мајсторима зарад драге значке! Све је окренуто наопачке и више звучи као навијачки пројекат (којих је било много) него као званично издање. Али све је тако. Покемони су направили један монументалан корак и коначно ушли у 21. век. И док се други врте у храму, навијачи тријумфују. Саосећајте са њима. И радуј се за њих.
Морам признати да ме је овај ефекат дирнуо. Када игра коначно пусти протагониста да слободно плива, а он (уз ваше напоре) баци покебалл и први пут ухвати створење, то је… језиво. Зато што се то никада није догодило! Уместо да налетите на условног Пикацхуа и да се борите са њим, можете се сакрити у високој трави и уперити лопту у његову главу, надајући се да ће срећа бити на вашој страни. Ово је... слобода, права слобода, коју до сада није познавао ниједан обожавалац серије.
Прочитајте такође: Нови Покемон Снап преглед – Симулатор лова на фотографије за носталгичаре
Идеја о отвореном свету са бесплатном камером је толико стара да је одавно одрасла генерација гејмера који не знају ништа друго, али у паралелној димензији Гаме Фреак-а, њихова Покемон Легендс: Арцеус има ефекат експлозије бомбе , као некада гласни Супер Марио 64.
Опојни осећај да су се сви снови коначно остварили траје дуго, али не заувек. Покемон легенде: Арцеус је можда потпуно другачији, али рукопис његових креатора је брзо препознатљив. Сценариста је исти Тошинобу Мацумија, који нам је дао чудесне тужне везе Сунца и Месеца и Мача и Штита, што значи да вас свака пауза када сви застану да слушају НПЦ дијалог тера да се попнете на зид. Феноменални досадни текстови и банална веза Арцеуса - то су класични Покемони. Тешко ми је да искажем колико је трагично лоша радња у новом делу – поготово ако се узме у обзир да туторијал овде траје скоро десет сати, након чега пожелиш да одеш у свет и више се не враћаш досадним ликовима и њиховим универзалним проблемима. Мада, додуше, барем нема Наде из мача и штита – можда најгорег НПЦ свих времена.
Нећу да улазим у хронолошки винаигрет који је Арцеус, игра која је или римејк или прекуел, смештена много пре догађаја модерних игара у свету који подсећа на фантазијски средњовековни Јапан. Признајем, измењена поставка такође додаје новину: ваш покедекс није ПДА, већ само књига, а покебаллс су управо измишљене и нико заправо не зна како да их користи. У ствари, ви сте од првих минута најбољи хватач Покемона на свету, што, да се разумемо, није ни баш класично.
Пошто је довољно слушао монологе споредних ликова, наш јунак може кренути у своју прву авантуру. Његов задатак је да укроти љуте „племените“ (читај: велике и веома јаке) покемоне, али и, наравно, да их „све похвата“, али и да их проучава. Да, променио се не само начин лова, већ и начин: уместо да једног ухвати и смири, наш јунак треба да уради ову операцију на десетине пута како би попунио бројне тачке у покедексу. Јесте ли ухватили Пицха? Сада урадите ово још пет пута, најбоље ноћу, ударивши га три пута у потиљак. И не заборавите да се борите неколико пута да означите његове омиљене потезе. Па, треба да баците покебалл неколико пута да не будете примећени. То је све онда заиста ћеш научити једног покемона од сто или два.
Звучи… ужасно, али веровали или не, то је оно што фанови желе. Још више разлога за бацање лоптица на животиње, јер се за то све купује. На папиру, цео овај процес звучи као храбар и ужасан гринд (што и јесте, да будемо искрени), али у стварности и није све тако лоше, поготово што се половина поена заврши сама од себе током утакмице.
За сваки нови Покемон и завршену ставку, можете добити бодове искуства и новац. Што више бодова, више региона се отвара. Ускоро ће наш јунак јахати рогатог Покемона и скакаће по свету баш као Линк из Бреатх оф тхе Вилд – игрице коју су новинари из неког разлога стално упоређивали са Арцеусом, иако сличности почињу и завршавају се чињеницом да постоје такође дрвеће, трава и плаво небо, а у карактеру - његов моунт. Док је БОТВ прави отворени свет без шавова, Арцеус све дели на лабаво повезане регионе.
Прочитајте такође: Преглед Супер Марио 3Д Ворлд + Бовсер'с Фури - Два ремек-дела у једној боци
Способност неометаног путовања по свету Покемона, бацања Покебалл-а и пуњења Покедек-а је оно што 90% фанова жели, а ти фанови ће бити истински задовољни оним што су добили. Напредак у поређењу са истим Штитом и мачем је монументалан. Битка је такође претрпела промене. Прво, престали су да се намећу као и раније, а друго, по први пут у историји серије, не пребацују учеснике у неку несхватљиву раван, већ се одвијају тачно на месту састанка, а лик може да се креће па чак и сам трпи губитке!
Саме битке су исте засноване на потезу, а Покемони су добили прилику да темељно науче одређени напад како би извршили његову снажну или брзу варијацију. Генерално, борбена игра је претрпела многе промене, али на површини ће бити позната свима који су бар једном играли претходне делове. Приметније је да је постало теже играти. Дуги низ година фанови су захтевали да се појави енергичнији режим, као у стара времена, а сада су их, чини се, слушали: Покемон Легендс: Арцеус је на неким местима заиста тежак. Да није било потпуно лоботомизоване приче, рекао бих да је Арцеус сазрео, али укупан утисак, нажалост, остаје исти: то је дечја игра, коју углавном купују брадати четрдесетогодишњаци.
Страшно ружно и болно архаично
Осим многих кључних елемената франшизе, Покемон Легендс: Арцеус је заиста другачији од било које модерне игре у серији. На много начина, ово је огроман корак напред — иако је требало да буде направљен пре десет година. На пример, још увек не могу да опростим потпуни недостатак гласовне глуме - игра је нема ниједан звучна реплика. Ово је одувек био случај, и нажалост још увек је норма за јапанску индустрију игара, али чак и Тхе Легенд оф Зелда: Бреатх оф тхе Вилд и персона КСНУМКС обезбедио главне тачке радње гласовним глумцима. Зашто онда монструозна серија не може попут Покемона? Ово је неопростиво.
Други – можда и главни – проблем је графика. Нисмо навикли да хвалимо визуелни изглед Свитцх игара, али ова конзола је слаба за данашње стандарде. Али... понекад се не ради о гвожђу, ма колико оно било ограничено. Да, лепоту ПС5 не треба очекивати, али прави избор стила и развојних трикова могу довести до невероватних резултата. Иста Зелда – да подсетим да је изашла на старту – изгледа одлично. Било је и других сјајних примера.
Али Покемон Легендс: Арцеус је редак пример "страшне" игре, извините на професионалној терминологији. Не у смислу застареле графике, већ једноставно у смислу рада уметника. Његов свет је велики и састоји се од зелених брда, река и планина, али ужасан распон цртежа (болесна тачка и штит/мач), недостатак квалитетних текстура, опуштена брзина кадрова, поп-ин и једноставно дизајн локација су невероватно разочаравајуће. Мрзим клишее „ово је ниво ПС1“, али искрено, древна 3Д издања ме подсећају на оно голо дрвеће у даљини или на замршене препотопне текстуре воде. Остаћу при своме: ово није грешка гвожђа, већ невероватна неспособност програмера.
Прочитајте такође: Анимал Цроссинг Нев Хоризонс: Хаппи Хоме Парадисе Ревиев - Време је да се вратимо
Дизајн звука једва спашава ситуацију. Па, већ сам критиковао немост ликова, али је музичка ситуација приметно боља. Све у свему, ово никада није била слабост серије - јапански композитори генерално ретко разочаравају. Арцеус понекад звучи епски, а понекад дирљиво. Одличан сет мелодија које ће вас сигурно уморити због сталног понављања. Али то је и традиција јапанских игара.
Пресуда
Тешко је сетити се када ми је последњи пут било тако тешко да сумирам своја размишљања о утакмици. У једну руку, Покемон легенде: Арцеус - прави је "вау" ако се упореди са претходним деловима. Огроман број иновација, па чак и неке амбиције (када је тако нешто било!) програмера натерају вас да верујете у светлу будућност бренда, који је годинама живео у чистилишту, али ако је по стандардима „Покемона“ је искорак, онда је по стандардима модерне индустрије веома архаична игра, обична и неопростиво нискобуџетна за тако успешну франшизу. Ово је прелепа, можда и најбоља игра о Покемонима, али изузетно просечан представник акционог РПГ-а. Ако желите да се осећате као тренер Покемона, трчите у продавницу. Ако сте равнодушни према џепним чудовиштима, онда вероватно нема журбе.
Међутим, ако ми поставите шкакљиво питање да ли је занимљиво или забавно играти... Мораћу да се сложим. Ова серија има своју магију, а одавно није била тако очигледна. Можда је тешко поверовати, али то је напредак. Веома касно, али ипак продор. Сада је главна ствар да се програмери не заустављају на томе. Немам много поверења у Гаме Фреак, али покушаћу да останем оптимиста.