Научници са Универзитета Цуртин истражили су снагу и старост древног астероида Итокава, који се састоји од камених остатака и прашине. И то је омогућило да се извуку важни закључци који би потенцијално могли помоћи у спасавању планете ако се сличан астероид икада приближи Земљи.
Међународни тим испитао је три ситне честице прашине сакупљене са површине древног 500-метарског астероида Итокава. Материјал је на Земљу допремљен сондом 2010. године Хаиабуса 1 коју је развила ЈАКСА (Јапанска агенција за истраживање свемира).
Резултати студије су показали да би мали астероид Итокава, који се налази 2 милиона км од Земље и величине је Сиднејског Харбор Бридгеа, тешко уништити и био је отпоран на сударе. Односно, програм као НАСА ДАРТ, можда не би било тако ефикасно у овом конкретном случају.
Главни аутор студије, професор Фред Јоурдан, рекао је да је тим такође открио да је астероид Итокава стар скоро колико и сам Сунчев систем. „За разлику од монолитних астероида, Итокава није један комад стене, већ припада класи кластова, што значи да је у потпуности састављена од лабавих громада и стена, а скоро половина је празан простор“, рекао је професор Јоурдан.
„Према предвиђањима, животни век монолитних астероида величине Итокаве у астероидном појасу је само неколико стотина хиљада година. Али масивни удар који је уништио монолитни родитељски астероид и формирао саму Итокаву догодио се пре најмање 4,2 милијарде година. Тако невероватно дуг животни век астероида ове величине је због природе материјала крхотина који апсорбује ударце, додаје професор. „Укратко, открили смо да је Итокава попут огромног свемирског јастука и да га је веома тешко уништити.
Научници су користили две технике за анализу три честице прашине које су се међусобно допуњавале. Први се назива дифракција повратног расејања електрона и омогућава вам да измерите да ли је стену ударио метеорит. Други метод је аргон-аргон датирање.
Коаутор студије, ванредни професор Ник Тимс каже да је снага астероида крхотина раније била непозната, што је угрозило способност развоја стратегије одбране у случају да се такав астероид приближи Земљи. „Поставили смо себи циљ да одговоримо на питање да ли су фрагментарни астероиди отпорни на ударе, или се при најмањем судару распадају на фрагменте“, рекао је научник.
„Када смо сазнали да они могу постојати у Сунчевом систему скоро читаву његову историју, требало би да их има више у астероидном појасу него што се раније мислило, тако да су веће шансе да ако велики астероид јури ка Земљи, биће фрагментарно, - додао је ванредни професор Ник Тимс. - Добра вест је да и ове информације можемо да искористимо у своју корист. Ако се астероид открије прекасно за кинетички шок, можемо предузети агресивнији приступ – на пример, користећи ударни талас из оближње нуклеарне експлозије да избацимо фрагментовани астероид са курса, а да га не уништимо.
Такође занимљиво: